Poverenik za informacije od javnog značaja

01.07.2008.

Poverenik za informacije od javnog značaja obeležio je 3 godine efektivnog delovanja. Od 1. jula 2005. godine, kad su obezbeđeni minimalni uslovi za početak rada u Službi Poverenika za informacije registrovano je 4668 predmeta, većinom žalbi, a rešeno 3928. Oko 90% onih kojima su prethodno bile uskraćene informacije od javnog značaja, dobili su ih nakon obraćanja Povereniku za informacije. Oko 7% žalbi je odbijeno ili odbačeno. U nekoliko procenata, kad informacije nisu dobijene ni nakon naloga Poverenika, razlog je to što Vlada Srbije, čija je to zakonska obaveza nije aktivirala mehanizme za obezbeđenje izvršenja odluka Poverenika.

Radi edukacije zaposlenih u organima vlasti, građana i novinara Poverenik je, uglavnom, u saradnji sa civilnim sektorom realizovao veoma veliki broj seminara. Objavljeno je više izdanja vodiča kroz Zakon, uključujući izdanja na svim jezicima nacionalnih manjina. Objavljen je i Katalog organa javne vlasti koji obuhvata oko 11 hiljada subjekata. U osvrtu na protekle tri godine Poverenik Rodoljub Šabić je izjavio sledeće:

„Statistički podaci govore da smo, moji saradnici i ja, uspeli da postavimo na noge novi državni organ. Mislim da u prilog tome govore i zaista dobre ocene i formalna priznanja domaćih i stranih eksperata, SE, EU i OEBS-a, udruženja novinara, i što je najvažnije, građana.

Dobro je što su rezultati ostvareni u neadekvatnom prostoru, sa nekoliko puta manjim brojem saradnika i uz značajno manji utrošak budžetskih sredstava u odnosu na predviđene. Međutim, nije dobro što se rad u neadekvatnim uslovima negativno odražava na ažurnost delovanja Poverenika. Zaista je teško shvatljivo trogodišnje nerešavanje veoma opterećujućeg, a za državu ipak trivijalanog problema prostora, utoliko pre što se npr. Nacionalnim programom za integracije Srbije u EU i predlogom Zakona o zaštiti podataka o ličnosti predviđa veoma značajno proširenje delokruga pa samim tim i dalje uvećanje obaveza Poverenika za informacije.

Ostvarivanje evropskih pravnih standarda nije stvar lepih želja i priča, već realnog života i prakse i zato zahteva i potrebne administrativne kapacitete i odgovarajuće normativno okruženje.

Prvo podrazumeva obavezu Vlade Srbije da konačno, bez daljeg odlaganja obezbedi adekvatne uslove za smeštaj i rad Službe Poverenika za informacije i aktivira mehanizme za obezbeđenje izvršenja odluka Poverenika i za odgovornost prekršioca Zakona.

Drugo podrazumeva obavezu hitnog usvajanja i stvarne primene nekoliko komplementarnih zakona, od kojih u mnogome zavisi, kvalitet ostvarivanja slobode pristupa informacijama. Na prvom mestu je svakako Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Njegovo usvajanje i funkcionalna primena su važni ne samo radi približavanja tzv. „beloj šengenskoj listi“ nego i da bi se predupredili rizici mogućih povreda ljudskih prava, čijih potencijalnih dimenzija, kao društvo, čini se nismo ni svesni.

Ništa manje nam je potreban i Zakon o klasifikaciji tajnih podataka. U odsustvu takvog savremenog zakona, moguće je da se, na osnovu odavno prevaziđenih ili sasvim proizvoljnih kriterijuma status „poverljivih“ daje ne samo informacijama koje to ne zaslužuju nego čak i onim iza kojih se kriju potpuno nelegitimni interesi.

Konačno ne smemo potcenjivati ni činjenicu da smo jedina bivša socijalistička zemlja koja se nije odazvala apelu SE, iz više od deceniju stare Rezolucije o razgradnji nasleđa bivših totalitarnih režima. Nismo doneli nikakav zakon o postupanju sa dosijeima tajnih službi bivšeg režima, sa svim negativnim konsekvencama koje iz toga proizilaze.“

01-07-2008

...................................................................................................................................

20.06.2008.

Poverenik za informacije od javnog značaja uputio je na adrese 119 organa javne vlasti pismo, upozoravajući ih na obavezu postupanja u skladu sa nalogom iz rešenja Poverenika za informacije, i obavezu da ga o izvršenju rešenja obaveste. Tim povodom Poverenik Rodoljub Šabić je izjavio sledeće:

„Rešenja Poverenika za informacije su, za organe vlasti na koje se odnose, obavezujuća. Naravno, ne zato što tako ja mislim i kažem već zato što je to izričito utvrđeno čl.28. Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Nepostupanje organa vlasti po tim rešenjima predstavlja dakle svesno kršenje Zakona.

Ovo pitanje, statistički posmatrano možda nema, ali sa stanovišta principa sigurno ima veliki značaj. Naime, u dosadašnjoj praksi Poverenika za informacije preko 90% slučajeva okončano je tako što je tražilac informacije dobio informaciju koja mu je prethodno, pre žalbe Povereniku za informacije, bila uskraćena. U većini slučajeva čak nije ni bilo potrebno donositi formalno rešenje, bila je dovoljna i sama intervencija Poverenika.

Iako broj od 100 do 200 neizvršenih rešenja predstavlja samo nekoliko procenata u ukupnom broju slučajeva kod Poverenika za informacije, on se ne sme potcenjivati. Apsurdno je, veoma štetno i krajnje neodgovorno da organi javne vlasti, bez obzira o kom nivou se radi, ne poštuju svoje zakonom utvrđene obaveze. Posebno je neprihvatljivo da to rade državni organi, dakle oni koji bi u normalnom redu stvari, morali imati posebnu ulogu i odgovornost u ostvarivanju principa zakonitosti (npr. Ministarstvo za infrastrukturu, MUP, RIK, Agencija za privatizaciju, Republički javni pravobranilac, Republički zavod za zdravstvo).

Uporno, protivno zakonu istrajavanje u uskraćivanju informacija, i posle naloga Poverenika za informacije, ima za posledice štetu po ugled i poverenje u institucije i zakone Srbije. Ovo posebno važi u slučajevima kada su predmet zahteva informacije za koje sasvim očigledno postoji veoma izražen, pojačan interes javnosti, kao što su npr. one koje se odnose na raspolaganja vrednim javnim resursima, privatizacije, finansiranje političkih stranaka i sl.

Zato, ako se zaista želi, nov, demokratskim odnosima daleko primereniji odnos vlasti prema javnosti, kakav nam je inače neophodan, onda u prioritetne zadatke buduće, nove Vlade svakako spada i zaoštravanje odgovornosti za ovakve postupke. I naravno, mnogo odgovorniji odnos prema sopstvenoj, zakonom utvrđenoj obavezi, obavezi Vlade da u slučaju potrebe obezbedi izvršenje rešenja Poverenika.“

20-06-2008

...................................................................................................................................

17.06.2008.

Poverenik za informacije od javnog značaja nastavlja aktivnosti na ažuriranju kataloga organa javne vlasti koji je pre nekoliko meseci objavljen na njegovom veb sajtu www.poverenik.org.rs. U katalog, koji obuhvata oko 11.000 subjekata sa statusom organa javne vlasti, će pored prisutnih naziva, sedišta i adresa, krajem ovog meseca, u vreme prelaska domena yu u rs biti unete i adrese elektronskih prezentacija onih organa koji ih imaju.

Tim povodom Poverenik Rodoljub Šabić je izjavio:

„Izrada ovakvih kataloga nije obaveza Poverenika za informacije. Taj složen zadatak u drugim zemljama, po pravilu je, u nadležnosti Vlade. Kako kod nas izgleda niko nije nadležan, moji saradnici su se u to upustili i pre nekoliko meseci objavili osnovnu verziju kataloga. On je jedan od kvalitetnijih, značajno bolji od većine u širem okruženju. Rad na njemu je imajući u vidu značaj Interneta u savremenim uslovima, nastavljen unošenjem veb sajtova organa javne vlasti.

Rezultati ovog rada, osim za građane i novinare, morali bi biti zanimljivi i za ljude u vlasti, pre svega Vladi Srbije, jer su i indikativni i zabrinjavajući.

Ako ostavimo po strani kvalitet, može se konstatovati nekakav, kvantitativni, napredak. Npr., konačno svi tzv. najviši organi vlasti (Narodna skupština, Predsednik, Vlada, Ustavni sud, Vrhovni sud, Republičko javno tužilaštvo), imaju veb sajtove (procenat je 100%). Veb sajt ima i 95,5% ministarstava. Sva osim Ministarstva za infrastrukturu. Neshvatljivo za organ ovog ranga, pogotovo što je reč o ministarstvu koje sprovodi i kontroliše veliki broj vrednih poslova i projekata i raspolaže ogromnim finansijskim sredstvima, pa bi bilo normalno očekivati da ispoljava čak pojačanu odgovornost u izvršavanju obaveza koje ima prema javnosti. Kod drugih subjekata procenat je lošiji, pa veb sajt ima 19 od 23 (82%) republičkih agencija, 7 od 10 (70%) direkcija, 9 od 17 (52%) nezavisnih regulatornih tela i 4 od 8 (50%) fondova.

Na nivou AP Vojvodine situacija je najbolja. Skupština i Izvršno veće, i (17) pokrajinskih sekretarijata (100%) imaju sajt, a slično je i kod pokrajinskih javnih preduzeća, ustanova i sl,. procenat je iznad 90%.

Situacija u okviru lokalne samouprave je znatno lošija i vrlo šarolika. Preko 90% gradova i preko 60% opština ima veb prezentaciju. Kod gradskih opština, onih u sastavu gradova, procenat se kreće od 0% u mnogim gradovima preko npr. 20% u Kragujevcu, ili 40% u Nišu, pa do 95% u Beogradu. Indikativno je da, uz svu verbalnu brigu o KiM, grad Priština (sa sedištem u Gračanici), nema veb prezentaciju, kao praktično i sve druge KiM opštine.

Posebno loša situacija je u pravosuđu. Npr. od 30 okružnih tužilaštava veb sajt nema ni jedno, od 30 okružnih sudova, veb sajt ima 4 (13.3%). Od opštinskih tužilaštva samo 2 (1,9%) imaju veb sajt i samo 15-tak opštinskih sudova (8,8%). Od 149 opštinskih organa za prekršaje, veb sajt ima samo 1 (0.6%), a od 11 veća za prekršaje takođe samo 1 (9%). Mislim da je takvo stanje mnogo više izraz materijalne situacije u kojoj se nalazi ova grana vlasti nego odsustva volje ljudi iz pravosuđa. S nešto više entuzijazma i u teškim uslovima bi se moglo bolje - primer je mreža trgovinskih sudova Srbije, koji takođe u velikoj većini nemaju sopstveni veb sajt, ali su sa Višim trgovinskim sudom organizovali zajednički portal na kome su svi zastupljeni.

Ipak, najveći razlog za zabrinutost predstavlja kvalitet informacija koje se plasiraju na veb sajtovima organa vlasti. Veoma se često propušta objavljivanje informacija, čak i kad je to po zakonu obavezno (informatori o radu), a istovremeno se neretko, umesto za dokumentovano informisanje javnosti, zvanične elektronske prezentacije organa vlasti koriste u propagandne, gotovo reklamne svrhe.“

17-06-2008

...................................................................................................................................