Poverenik za informacije od javnog značaja

MEDIJI ARHIVA

JAT TUŽIO ŠABIĆA ZBOG ERBASA
Izvor: Glas javnosti

JAT TUŽIO ŠABIĆA ZBOG ERBASA

Domaći avioprevoznik čuva od javnosti sporan ugovor o kupovini aviona od Francuza

Direktor Nebojša Starčević pozvao se na poslovnu tajnu i odbio da obelodani pod kojim uslovima se „Jat“ obavezao da kupi osam „Erbasovih“ aviona čak i povereniku za informacije od javnog značaja BEOGRAD - Stvaranje pravne države u Srbiji u kojoj će se zakon i odluke državnih organa poštovati bez izuzetka i u kojoj će građani biti sigurni da birokratija ne može da stane na put ostvarenju njihovih prava, bila je noseći stub mandata premijera Vojislava Koštunice. Pored usvajanja Ustava, vlada je glavni pomak u promeni shvatanja da vlast potiče od naroda i da prema tome, narod ima pravo na kontrolu rada vlasti, napravio donošenjem Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i izborom poverenika za informacije Rodoljuba Šabića. Ali, iako je vlada institucionalizacijom ovog prava pokazala rešenost da demokratiju i transparentnost za koje se zalaže i u aktuelnoj predizbornoj kampanji uvede na „velika vrata“, u praksi javni činovnici kao da imaju odrešene ruke da ne poštuju zakon. Poslednji primer predstavlja odbijanje kompanije „Jat ervejz“ da i pored zakonski obavezujućeg rešenja poverenika Glasu ne dostavi ugovor sa evropskim proizvođačem aviona „Erbasom“, koji je još 1998. godine sklopio režim Slobodana Miloševića. Naime, pošto je ovaj ugovor prema brojnim navodima visokih zvaničnika štetan po Srbiju, kao i zbog toga što je direktor „Jata“ Nebojša Starčević odbacio tvrdnje ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića da prema ugovoru „Jat“ ne može da kupuje avione nijednog proizvođača do „Erbasa“, Glas je zatražio kopiju ovog dokumenta, kako bi javnost posle osam godina napokon saznala istinu o njegovoj sadržini. Međutim, „Jat“ je, pozivajući se na poslovnu tajnu, odbio da nam dostavi ugovor, posle čega je na to bio primoran rešenjem poverenika Šabića. Iako je rok od tri dana za dostavu dokumentacije prošao još pre nekoliko dana, Glasu ugovor nije stigao, već su u „Jatu“ odlučili da Šabiću pošalju, kako kažu, „odgovor na rešenje“, u kome traže od Šabića da donese privremenu meru kojom se odlaže izvršenje rešenja. U „Jatu“ juče nisu želeli da otkriju po kom osnovu su tražili odlaganje i da li nameravaju da pokrenu proces pred Vrhovnim sudom Srbije, a Starčević nije bio dostupan za komentar. Na stranu to što poverenik po zakonu nije nadležan da donosi privremene mere, što bi u nacionalnom avio-prevozniku morali da znaju, činjenica da je „Jat“„ samoinicijativno odbio da izvrši zakonski obavezujući nalog državnog regulatornog organa, dovoljno pokazuje koliko se u Srbiji poštuje pravo. Da li je ovakva samovolja posledica uverenosti čelnika „Jata“ da vlada Vojislava Koštunice neće postupiti po zakonu i primorati ih da ispoštuju rešenje poverenika ili predstavlja čin protivljenja ministru Iliću, koji je novinara Glasa lično uputio da ugovor zatraži od „Jata“, sada je nebitno. Zanimljivo je da je u svom odgovoru na žalbu Glasa, „Jat“ između ostalog napisao i da on svoju flotu finansira sam, osporavajući time pravo građana, kao poreskih obveznika da saznaju detalje ugovora. Treba podsetiti da je direktor „Jata“ u mnogim javnim nastupima isticao kako „Jat“ nema sredstava da finansira ugovor s „Erbasom“, što tvrdnje u odgovoru na žalbu čini lažnim. „Jat“ je prošlu godinu završio sa milionskim gubicima i ima dug od oko 200 miliona evra. Nacionalni prevoznik se pozvao i na francusko pravo i na štetu po ugled, koju bi objavljivanjem pretrpeo „Erbas“, a ocenio je i da je Glas zloupotrebio pravo na informacije, tražeći ugovor koji ima nekoliko hiljada strana.

Antrfile : nedopuštene tuŽbe

Poverenik za informacije Rodoljub Šabić kaže da su bitni elementi ugovora već objavljivani.

- To, međutim, ne znači da u tom ugovoru nema podataka od interesa za javnost, ali ni da nema informacija koje bi trebalo da ostanu nedostupne. „Jat“ je uradio neverovatnu stvar, uskrativši zakonom garantovano pravo poverenika da ostvari uvid u taj ugovor u procesu odlučivanja i to uslovio saglasnošću stranog partnera. Neprihvatljivo je da strana kompanija utiče na zakone Srbije i tada sam, uz sve ostale razloge, bio siguran da moram da donesem rešenje kakvo sam doneo. Tek nakon toga direktor „Jata“ se javio sa zahtevom da odložim izvršenje rešenja jer je podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije. Poverenik nema ovlašćenja za to, tako da sam zahtev prosledio vladi - rekao je Šabić, dodajući da je ovaj sud do sada stajao na stanovištu da su tužbe javnih preduzeća protiv rešenja poverenika nedopuštene.

28-12-2006

...................................................................................................................................

NE STREPIM OD SMENE
Izvor: Večernje novosti

Ne strepim od smene

N. ČALUKOVIĆ, 25. decembar 2006

Srbija je "proslavila" dve godine kako je Narodna skupština izabrala prvog poverenika za informacije u svojoj istoriji, i time se svrstala u red modernih demokratskih država. Sumirajući rezultate u tom periodu, poverenik za informacije Rodoljub Šabić, u razgovoru za "Novosti", kaže da nije baš dobro da sam daje ocenu svog rada.
- Reći ću samo to da je, u svim izveštajima nezavisnih nevladinih monitora, ali i OEBS-a, Saveta Evrope, Komisije EU, ta ocena dobra. Čak veoma dobra.

Koji je bio najveći problem s kojim ste se suočavali?
- I pored nastojanja, nisam uspeo da izdejstvujem da nadležni aktiviraju mehanizme odgovornosti i nadzora, kao ni da predlože neke nužne komplementarne zakone - o klasifikaciji tajnih podataka, o zaštiti privatnosti, o otvaranju tajnih dosijea.

Koliko se, do sada, građana žalilo povereniku zbog toga što neki državni organ nije poštovao Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja?

- U 2005. godini evidentirano je nešto više od 450 predmeta u službi poverenika. U ovoj, biće ih oko 2.000, a većina od toga su žalbe građana.

Jesu li ti koji su se žalili imali neke koristi od toga?
- Bar dve trećine tih žalbi su već rešene. Znam da su mnogi imali od toga koristi.

Ustavnim zakonom predviđen je ponovo izbor poverenika i to odmah posle parlamentarnih izbora. Strepite li od smene?
- Norma Ustavnog zakona je rogobatna, pa nije baš jasno da li predviđa i izbor novog poverenika. Kako god bilo, naravno, ne strepim.

Kome je stalo do vašeg odlaska?
- Onima koji žele da od javnosti sakriju svoju nesposobnost, zloupotrebe, kriminal i korupciju.

POPOVIĆ I BULATOVIĆ
KOJEG državnog funkcionera biste pohvalili za poštovanje zakona?
- Aleksandra Popovića.
A, na koga biste se požalili?
- Na Radeta Bulatovića.

26-12-2006

...................................................................................................................................

BIA NIJE POSTUPILA PO REŠENJU
Izvor: Danas

Da li je odluka Poverenika za informacije postala međunarodni presedan

BIA nije postupila po rešenju

Pre tačno godinu dana, kao Poverenik za informacije od javnog značaja, potpisao sam jedno rešenje koje je privuklo pažnju javnosti. Reč je o rešenju kojim je Bezbednosno-informativnoj agenciji naloženo da nevladinoj organizaciji Inicijativa mladih za ljudska prava, koja je to tražila, pruži informaciju o broju ljudi prisluškivanih u 2005. godini.
Inicijativa mladih za ljudska prava se, u skladu sa zakonom, prethodno zahtevom obratila Bezbednosno-informativnoj agenciji. Agencija, koja je po zakonu bila dužna da najdocnije u roku od 15 dana ili da tražiocu traženu informaciju ili na zakonit način odbije zahtev, nije to učinila. Odbijanje zahteva na zakonit način podrazumevalo je donošenje posebnog rešenja, u kome bi bili navedeni zakonski razlozi, obrazloženje i pouka o pravnom leku. Agencija je kratkim neformalnim dopisom obavestila tražioca da nije u mogućnosti da odgovori na zahtev, jer je tako nešto u suprotnosti sa članom 9. stav 5. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Taj dopis nije, u skladu s ovim zakonom, potpisao direktor ili za to posebno ovlašćeno lice, već treće lice.
Naravno, na prvi pogled je bilo jasno da je Agencija ignorisala praktično sve odredbe zakona kojima je uređeno postupanje po zahtevu za pristup informacijama. Ipak, razume se, od proceduralnih pitanja bilo je mnogo zanimljivije, da li je pozivanje BIA na pomenutu zakonsku odredbu bilo opravdano. A, odredba pomenutog člana 9, stav 5. jedna je od odredaba zakona koja daje mogućnost za ograničenje pristupa informacijama i koja, pored ostalog, predviđa da organ vlasti neće tražiocu dati informaciju ako bi time "učinio dostupnim informaciju ili dokument za koju je propisom ili službenim aktom zasnovanim na zakonu određeno da se čuva kao državna, službena, poslovna ili druga tajna, odnosno koji je dostupan samo određenom krugu lica, a zbog čijeg bi odavanja mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad interesom za pristup informaciji".
Shodno tome, pored uslova da se radi o informaciji ili dokumentu za koji je određeno da se čuva kao državna, službena, poslovna ili druga tajna, za ograničenje pristupa javnosti zakon zahteva i drugi navedeni uslov, taj da bi zbog odavanja informacije mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice.
Našavši da je očigledno da, zbog toga što će prost, sumaran broj ljudi u odnosu na koje je primenjena jedna zakonom predviđena mera, biti učinjen javnim, ne može nastupiti nikakva, a pogotovo ne teška štetna posledica, našao sam da je žalba osnovana i doneo pomenuto rešenje. Uz to, imao sam na umu da bi spremnost BIA da objavi ovaj podatak imala terapeutsko dejstvo u odnosu na našu javnost koja još uvek nosi tragove traumatičnih iskustava sa zloupotrebama tajnih službi.
Prema članu 28. Zakona o slobodnom pristupu informacijama, rešenja Poverenika su obavezujuća, a u slučaju potrebe njihovo izvršenje obezbeđuje Vlada Srbije. Ipak, BIA nije postupila po rešenju, a Vlada Srbije nije, na zahtev Inicijative mladih, obezbedila izvršenje. U međuvremenu, Vrhovni sud Srbije odbacio je tužbu koju je protiv rešenja poverenika BIA podnela. Stvar je tu stala, a druge nove zanimljivosti polako su je potiskivale u zaborav.
Ipak, stvar je nedavno ponovo aktuelizovana nečim što se dogodilo u susednoj Crnoj Gori. Tamo je pre par meseci Upravni sud, po tužbi Mreže za afirmaciju nevladinog sektora (MANS), poništio rešenje Agencije za nacionalnu bezbednost (ANB) o odbijanju zahteva da se učini javnim podatak o broju prisluškivanih u 2005. godini. Za nas u Srbiji moglo je biti interesantno to da se MANS u sudskom postupku pozivao i na činjenicu da je u Srbiji poverenik za informacije u identičnoj situaciji naložio da se informacije daju tražiocu, kao i da je tužbu BIA protiv te odluke poverenika Vrhovni sud Srbije odbacio. Upravni sud Crne Gore nije se tada odlučio da sudi u sporu "pune jurisdikcije" i nije meritorno, do kraja, rešio stvar. Ali je poništio rešenje kao nezakonito, jer "nije dokazano da bi po interese nacionalne bezbednosti obelodanjivanjem informacija nastala šteta znatno veća od javnog interesa za njenim objavljivanjem" i naložio ANB da donese novo rešenje.
Razume se da je i za nas bilo zanimljivo kakav će biti ishod. Naime, jedan od pretpostavljenih ishoda mogao je imati za posledicu neobičan kuriozitet. Odluka srpskog poverenika mogla je postati "presedan" u međunarodnim relacijama, a da prethodno u domaćoj državi nije izvršena. Bilo bi stvarno izuzetno teško naći sličan primer, i zato sam s interesovanjem očekivao taj ishod.
A, ishod je to da je, ovih dana, ANB učinila javnim, odnosno MANS-u dostavila podatak da je u Crnoj Gori u toku 2005. godine prisluškivano 45 ljudi i da je još 5 ljudi tajno praćeno.
Ne znam koliko je za Crnogorce bila zanimljiva odluka srpskog poverenika i u kojoj meri je ona stvarno uticala na formiranje stava koji je opredelio konačni ishod. Ali, to što se dogodilo u Crnoj Gori za nas svakako jeste zanimljivo. Ne zbog toga što će, ili neće, uticati na izvršenje odluke poverenika, već zbog drugih još važnijih stvari. Prvo, jer je taj događaj objektivno novo, važno iskustvo u afirmaciji slobode pristupa informacijama i učešću javnosti u civilnoj kontroli tajnih službi i drugo, jer će iskustveno potvditi da se zbog toga, sasvim sigurno, neće dogoditi ništa strašno po nacionalnu bezbednost. Ta iskustva, bez sumnje, pre ili kasnije i nama će biti korisna. Autor je poverenik za informacije

26-12-2006

...................................................................................................................................

OTVORENO PISMO POVERENIKU RODOLJUBU ŠABIĆU
Izvor: Glas javnosti

OTVORENO PISMO POVERENIKU RODOLJUBU ŠABIĆU

Poštovani gospodine Šabiću, obraćamo Vam se sa posebnom zahvalnošću, i svim pohvalama na račun Vašeg, kao i rada vaših saradnika, a posebno gospođa Gordane Šunjevarić i Natalije Ćetković.

Želimo posebno da istaknemo značaj donošenja Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja u Srbiju, kao i Vaš veliki trud u primeni navedenog zakona i veliku pomoć, pre svega nama građanima, koji smo svakodnevno izloženi šikiniranju na šalterima državne administracije.

Vi i Vaš tim uneli ste malo svetlosti u „mrak“ prostora Srbije, u kojoj se predstavnici vlasti još ponašaju kao spahije, ili jedini gospodari dokaza o istini, koja nikako ne sme doći do običnih „malih“ljudi. Valjda misle da mi i ne zaslužujemo istinu jer smo prešli preko svih laži koje su nam do sada servirali, a za koje niko nije odgovarao.

Rukovodstvo, kao i većina članova „Mreže za restituciju u Srbiji“ žive duže od šest decenija kao građani drugog reda, pa je time naša zahvalnost i poštovanje prema Vama još naglašenije. Po Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju, tokom 2005. i 2006. godine, bili smo prinuđeni, da prikupimo svu dokumentaciju o načinima otimanja naše imovine posle Drugog svetskog rata, a to sigurno ne bi uspeli da nismo imali Vašu, kao i pomoć ljudi iz Vašeg tima koji su dosledno primenjivali Zakon na koji smo se pozivali.

Sigurni smo da ste se takvim stavom i doslednim insistiranjem na primeni ovog vrlo značajnog Zakona, zamerili mnogim predstavnicima vlasti na svim nivoima u Srbiji. Mi, stari vlasnici, najviše smo osetili težinu pedesetogodišnjeg jednoumlja jer komunisti su nam otimali „u ime naroda“, a sadašnja vlast, i pored hiljadu puta ponovljene parole „pošteno je ispraviti nepravdu“ našu imovinu poklanja povlašćenim pojedincima, a pri tom negira ne samo naše vlasništvo, nego i naše fizičko postojanje.

Gospodine Šabiću, Vaš primer najbolje svedoči kako pojedinac može da utiče na promenu toka istorije jer kada bi većina političara, poput Vas, imala više svesti, a manje egoizma i megalomanije, u obavljanju javnih funkcija, stotine hiljada ljudi u Srbiji bili bi pošteđeni bede i siromaštva u kome žive.

Ako ne budete ostali na mestu poverenika, opet ćemo izgubiti mi - građani, a pobediće političko - kriminalni lobi koji Srbiju drži kao taoca, što dalje od ostalog normalnog sveta.

Postoji mnogo onih koji žele, a ne mogu ništa da urade. Ima i onih koji mogu, a ne žele ništa da učine da bi bilo bolje, a najmanje je onih koji žele i mogu da nešto poprave. Vi pripadate ovoj trećoj, najmalobrojnijoj grupi u Srbiji, a ovako časnim radom upisali ste se na onu svetliju stranicu istorije, na početku novog veka, na kojoj u Srbiji, bar zasad, malo njih može da se upiše.

U ime svih članova „Mreže za restituciju u Srbiji“ i u svoje lično ime, srdačno Vas pozdravljamo i želimo Vam da nastavite sa istom snagom promene u primeni zakona koje ste započeli.

24-12-2006

...................................................................................................................................

PRESEDAN (II DEO)
Izvor: Blic

PRESEDAN (II DEO)

Rodoljub Šabić poverenik za informacije

Nedavno sam na ovom mestu, u tekstu „Presedan“, pisao o tome da je po tužbi Mreže za afirmaciju nevladinog sektora (MANS) Upravni sud Crne Gore poništio rešenje Agencije za nacionalnu bezbednost (ANB) o odbijanju zahteva da se učini javnim podatak o broju prisluškivanih u 2005. MANS se u postupku pozivao i na to da je u Srbiji poverenik za informacije u identičnoj situaciji naložio da se informacije daju i da je tužbu BIA protiv te odluke VSS odbacio. Sud u Podgorici je poništio rešenje ANB, jer nije dokazano „da bi po interese nacionalne bezbednosti obelodanjivanjem informacije nastala šteta znatno veća od javnog interesa za njenim objavljivanjem“, i naložio da se donese novo. Bilo je zanimljivo kakvo će biti novo rešenje, jer je mogući ishod mogao imati za posledicu, za nas interesantan, kuriozitet. Kuriozitet da odluka srpskog poverenika posluži kao neka vrsta „presedana“ u međunarodnim relacijama, a da prethodno u domaćoj državi nije izvršena. ANB je MANS-u dostavila tražene podatke. Javnost je obaveštena da je u Crnoj Gori u toku 2005. godine 45 ljudi tajno prisluškivano i još petoro ljudi tajno praćeno. Nisam siguran da li će ovaj postupak ANB biti od uticaja na izvršenje odluke srpskog poverenika. U Crnoj Gori učinjen je ozbiljan korak u pravcu demistifikacije rada službi i zbog toga se, neće desiti ništa strašno po nacionalnu bezbednost.

23-12-2006

...................................................................................................................................

NIKOG NE KAŽNJAVAJU KAD DRŽAVA SKRIVA PODATKE
Izvor: Glas javnosti

NIKOG NE KAŽNJAVAJU KAD DRŽAVA SKRIVA PODATKE

Rodoljub Šabić o iskustvu poverenika za informacije

Mada sve više građana i medija traže zaštitu poverenika, Vlada Srbije nijednom nije htela da izvrši njegovo rešenje

BEOGRAD - Poverenik za informacije Rodoljub Šabić ocenio je juče, povodom dvogodišnjice postojanja te službe, da su u Srbiji evidentni pomaci u primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama, ali da i dalje ima više razloga za brigu nego za zadovoljstvo.

U intervjuu agenciji Beta, Šabić je upozorio da je zabrinjavajuće što za dve godine nisu aktivirani mehanizmi neophodni za kvalitetnu primenu zakona i nisu doneti pojedini komplementarni propisi, izuzetno važni za primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

- Problemi su odavno evidentirani, ali se ne rešavaju. Ne funkcionišu nadzor i mehanizam odgovornosti. Praktično, niko nije po zahtevu nadležnog Ministarstva za kulturu procesuiran i kažnjen za kršenje Zakona o slobodnom pristupu informacijama - naveo je Šabić. Poverenik je dodao da ga je ministar za kulturu i medije Dragan Kojadinović obavestio da su „konačno počeli da podnose prekršajne prijave“.

Šabić je rekao da ne funkcioniše ni mehanizam za izvršavanje odluka poverenika, za šta je po zakonu nadležna vlada. U svim slučajevima kada su građani i mediji tražili od Vlade Srbije da izvrši rešenje poverenika, ona to nije uradila, objasnio je on.

- Što se tiče izvršne vlasti, ti problemi su, nažalost, evidentni - nadzor, pokretanje odgovornosti, izvršavanje odluka poverenika, postupak edukacije građana i zaposlenih u državnoj upravi su u rukama izvršne vlasti i ona za sad nije imala pravi odnos prema realizaciji tih obaveza - ocenio je Šabić.

On je ocenio da je podrška koju služba poverenika dobija od civilnog društva solidna i naveo da su građani i mediji dali dobre ocene na rad te službe.

Poverenik je rekao i da bi vlast trebalo da objasni „rogobatnu“ odredbu Ustavnog zakona koja se odnosi na organ „čudnog imena“ koji bi bio nadležan za sprovođenje prava građana na obaveštenost.

- Taj organ zapravo treba da kontroliše da li mediji izvršavaju određene obaveze. Protivnik sam takvog koncepta. Sve što se tiče medija za mene je u sferi sloboda. Mediji slobodno prikupljaju i distribuiraju informacije i ne možete im reći šta će da rade - izjavio je on.

Upitan da li očekuje reizbor poverenika posle parlamentarnih izbora u januaru, Šabić je rekao da to nije pitanje za njega, ali i naveo da će ostati u antikorupcijskom svetu, nezavisno od toga da li kao državni funkcioner ili advokat.

On je podsetio da se prošle godine službi poverenika obratilo nešto više od 450 ljudi, da je ove godine taj broj više nego četvorostruko veći i da to govori o porastu poverenja u instituciju i o tome da sve više građana traži zaštitu prava od poverenika i da je i dobija.

Dodao je da je više od dve trećine tih predmeta već rešeno, a da nijednu odluku poverenika Vrhovni sud Srbije nije poništio, kao i da je Služba od u ovoj godini, od ukupno 31 milion dinara, potrošili 12.

Antrfile : Sve proglašavaju tajnom

Šabić je ukazao i na zakone koje tek treba usvojiti da bi se zaokružilo regulisanje oblast dostupnosti informacija.

- Mi, zapravo, ne znamo šta je državna, službena ili poslovna tajna i zato smo u situaciji da se ta institucija često zloupotrebljava ili pokušava zloupotrebiti. Nekada se pokušava i zloupotrebiti radi opstruisanja prava na slobodan pristup informacijama - naveo je on.

22-12-2006

...................................................................................................................................

IZA USKRAĆIVANJA INFORMACIJA KRIJE SE NESPOSOBNOST, KRIMINAL I KORUPCIJA
Izvor: Danas

INTERVJU

Rodoljub Šabić, republički poverenik za informacije od javnog značaja

Iza uskraćivanja informacija krije se nesposobnost, kriminal i korupcija

Miloš M. Miloradović

Kada je donesen Zakon o slobodnom pristupu informacijama smatralo se da će on uneti red na političku scenu Srbije, jer će rad političara biti podložan kontroli građana. Ovih dana se navršavaju dve godine od rada republičkog poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića. U intervjuu Danasu Šabić ističe da je zadovoljan onim što je što je urađeno u okviru njegovog delokruga rada. Međutim, kaže da vlast teško prihvata činjenicu da, osim obaveze da se informacije daju kada ih javnost traži, postoji i obaveza da određene informacije učini dostupnim javnosti i kad to niko posebno ne traži.

Strana ulaganja

Reagovali ste na Predlog zakona o stranim ulaganjima. Zbog čega?
- Reagovao sam na ideju da se, osim uz saglasnost stranog ulagača, potpuno isključi mogućnost pristupa javnosti svakoj informaciji u vezi sa stranim ulaganjima. Nije sporno da određenim informacijama o stranim ulaganjima može i treba da se obezbedi odgovarajući stepen poverljivosti, ali ne apsolutan i ne svim. Ideja da se primena našeg zakona stavlja u potpunu zavisnost od volje stranog ulagača ne samo da je iritantna kao gotovo polukolonijalna, nego ovakvo fluidno rešenje, uz mogućnost bezgranično širokog tumačenja pojma stranog ulaganja, može, eliminisanjem javnosti, širom otvoriti vrata korupciji. Tada me je, u razgovoru tim povodom, predsednik Skupštine uverio da takav Predlog zakona neće biti uvršćen u dnevni red Skupštine. Tako je i bilo, a šta će biti videćemo.

- Ocena da su ti rezultati dobri, i čak veoma dobri, proizlazi iz stavova mnogih objektivnih posmatrača. To je mišljenje koje se može naći u brojnim izveštajima o primeni zakona. Mislim na izveštaje posmatrača iz nevladinog sektora, OEBS, Saveta Evrope, Komisije EU, tako to ocenjuju i asocijacije novinara, a i moje kolege, ljudi koji se u našem okruženju bave istim ili sličnim poslovima.

Slovenačka iskustva

Pre par meseci u Srbiji je bio slovenački poverenik za informacije od javnog značaja. Ispostavilo se da u njenom kabinetu radi pet puta više ljudi, iako je Slovenija nekoliko puta manja od Srbije.
- Da, otprilike tako. Slovenija je nekoliko puta manja, ima nekoliko puta manje stanovnika i mnogo manje problema, ali ipak u službi njenog poverenika radi nekoliko puta više ljudi. Osim toga, njen poverenik ima i znatno veći budžet i znatno veća ovlašćenja. To, naravno, nije samo stvar odnosa prema povereniku, čak ni prema zakonu o pristupu informacijama. To je izraz rešenosti da se novi, evropski zakoni zaista dosledno sprovode. Slovenija je u tom pogledu, kao bivša socijalistička zemlja, bez konkurencije. Ona, uz ostalo, uvažava značaj javnosti za dobar tok demokratske tranzicije. Efikasnost njenog projekta integracije u EU i , svakako, rezultati u borbi protiv korupcije, najbolje govore koliko se to isplati.

Mislim da i činjenice govore u prilog takvoj oceni. Recimo, u 2005. godini, u službi poverenika evidentirano je nešto više od 450 predmeta, a u narednoj 2006. godini oko 1900, preko četiri puta više. Preko dve trećine ih je već rešeno. Taj podatak govori da raste poverenje građana u novi državni organ, da mu se sve više obraćaju radi zaštite prava i da tu zaštitu dobijaju. Svi dosad pred Vrhovnim sudom rešavani slučajevi po tužbama podnetim protiv rešenja poverenika okončani su odbacivanjem, odnosno odbijanjem tužbi. Urađeno je, u granicama objektivnih mogućnosti, mnogo i na planu edukacije građana i zaposlenih u organima vlasti. Dat je značajan doprinos tome da se Ustavom garantuje pravo na pristup informacijama. Služba je radila kvalitetno, iako je broj zaposlenih bio gotovo četiri puta manji od onog koji je odobrila Narodna skupština. Objavljen je vrlo dobar Vodič kroz zakon na srpskom jeziku i još sedam jezika nacionalnih manjina, uključujući i romski, što je mislim prvi slučaj kod nas.
I, naravno, nije beznačajno što je rađeno uz vrlo racionalan odnos prema poverenim državnim sredstvima. Poverenik i njegova služba uštedeće i ove godine veliki deo predviđenih budžetskih sredstava, preko polovinu. Na primer, do kraja novembra od odobrenih 31, potrošeno je oko 12 miliona dinara. Razume se, pored aktivnosti poverenika, postoje i mnoge druge, za kvalitetnu primenu zakona, ne manje važne stvari. Kako stvari stoje, njima ne možemo da budemo zadovoljni i zbog toga generalno imamo puno više razloga za brigu nego za zadovoljstvo.

Da li je podignuta svest građana da imaju pravo da znaju i koliko je to, uprkos izvesnim problemima, uticalo da se pokrenu mnoge stvari?
- Jeste, građani, NVO i mediji sve više koriste svoje pravo na pristup informacijama. Takav aktivniji odnos već je dao dobre rezultate na različitim planovima. I u vezi s antikorupcijskim delovanjem, i u zaštiti različitih ljudskih prava, i u borbi za zdraviju životnu okolinu ... Potvrđeni su potencijali zakona, ali mislim da se ni izbliza ne koriste u meri kojom bismo smeli da budemo zadovoljni.

Od Vlade Srbije je tridesetak puta traženo da sprovede odluke poverenika, ali to nijednom nije urađeno. Zašto?
- Prema zakonu, odluke poverenika su obavezujuće za sve državne organe, a u slučaju potrebe njihovo izvršenje obezbeđuje Vlada Srbije. Veliki procenat odluka poverenika organi vlasti izvršavaju dobrovoljno. Ali, u pravu ste kad kažete da je u par desetina slučajeva od Vlade traženo da obezbedi izvršenje, a da ona to nijednom nije učinila. Zbog čega - to je pitanje za Vladu, ne za mene. Inače, ja sam dva puta Vladi podnosio inicijativu da izmenom poslovnika stvori efikasan mehanizam za izvršenje odluka poverenika, ali te inicijative nisu razmatrane.

Pre par meseci ste izjavili da vlasti nisu odgovorile zadatku u primeni zakona. Da li su se stvari malo promenile?
- Pa jesu, naravno, menjaju se već dve godine. Problem je što to ne ide onoliko brzo koliko bi i moglo i trebalo. Vlast naročito teško prihvata da osim obaveze da se informacije daju kad ih javnost traži, postoji i obaveza da vlast određene informacije učini dostupnim javnosti i kad to niko posebno ne traži. Prema mom shvatanju, u zemlji opterećenoj korupcijom to su pre svega informacije o raspolaganju finansijskim, odnosno materijalnim javnim resursima. Takve informacije bi trebalo da budu dostupne u svakom trenutku, uključujući i objavljivanje na Internetu. Verujem da bi takav odnos prema javnosti mogao dati krupne antikorupcijske rezultate. U nedavnim razgovorima predstavnici Svetske banke potvrdili su mi taj stav.
Što se edukacije tiče njom se, do sada, u saradnji s poverenikom bavio uglavnom nevladin sektor. Mnogo seminara, tribina, okruglih stolova, radio i TV emisija realizovano je u okviru saradnje s Misijom OEBS, mnogim članicama Koalicije NVO za slobodu pristupa informacijama, Fondom za otvoreno društvo, Transparentnost Srbija, CESID, Udruženjem američkih pravnika. Efekata, naravno, ima, ali definitivno, za zaposlene u organima vlasti nedostaje jedan program obuke definisan i koordiniran na državnom nivou. To je, uostalom, i jedan od zaključaka, odnosno preporuka iz poslednjeg Izveštaja GRECO (Antikorupcijska inicijativa grupe država SE). Inače, i u vezi s problemom edukacije podneo sam još ranije inicijativu Ministarstvu za državnu upravu da u program ispita za rad u državnoj upravi uvrsti i ostvarivanje prava na pristup informacijama. Dosad ni ona, očigledno, nije prihvaćena.

Činjenica je da državni organi još uvek u potpunosti ne izvršavaju svoje obaveze. Da li je u pitanju neznanje ili neodgovornost?
- I jedno i drugo. Ali, sasvim izvesno i nešto treće. Uskraćivanjem informacija javnosti, neretko, svesno se pokušava sakriti sopstvena nesposobnost, ali i zloupotrebe, pa i kriminal i korupcija.

Jedna smo od 13 zemalja koja ima poverenika kao nezavisno telo. Ipak, Vi ne možete da sprovodite svoje odluke. Kako rešiti taj problem?
- Za taj naš problem najvažnije je da postoji stvarna volja da se te odluke izvršavaju. Ako ona postoji, manje je bitno da li će to faktički obezbeđivati Vlada, kao što je kod nas predviđeno, ili će se, u tu svrhu, kao u nekim drugim zemljama, povereniku zakonom dati veća ovlašćenja.

Govorili ste da često nedostaju neki zakoni od kojih zavisi dobra primena Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Koji?
- Da, ozbiljan nedostatak predstavlja to što nemamo savremene, sa evropskim standardima ljudskih prava usaglašene zakone o klasifikaciji tajnih podataka i o zaštiti privatnosti. Ta činjenica biće sve veći problem u primeni Zakona o pristupu informacijama, ali i u vezi s približavanjem EU i drugim evroatlantskim integracijama. Problem, ni najmanje slavan, jeste i to da smo jedna od poslednjih postsocijalističkih zemalja koja nije donela zakon o postupanju s dosijeima tajnih službi

21-12-2006

...................................................................................................................................

ČUDNA UPOTREBA DOSTAVNICE
Izvor: Danas

Povodom teksta "Proces dug zbog dodatnih ispitivanja"

Čudna upotreba dostavnice

Nemam nikakvu želju da preko štampe polemišem s gospodinom Milovanom Božovićem, okružnim javnim tužiocem u Beogradu. Ipak, budući da on pominje Poverenika i njegovu Službu i iznosi pravna mišljenja koja mogu biti od značaja za primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama, a sve to u kontekstu netačnih činjenica, jednostavno sam dužan da reagujem.
Mišljenje da je, u vezi s pristupom informacijama koje su u posedu tužilaštva lex specialis Zakonik o krivičnom postupku, a ne Zakon o slobodnom pristupu informacijama potpuno je neodrživo i govori o nepoznavanju materije slobodnog pristupa informacijama. Prema toj logici, za nekoga bi bio lex specialis krivični zakonik, za nekoga zakon o parničnom postupku, za nekoga carinski, za nekoga poreski itd., a Zakon o slobodnom pristupu informacijama služio bi valjda samo za ukras. Zakonik o krivičnom postupku je lex specialis u vezi s krivično-pravnim pitanjima, a ne za pristup informacijama. U pitanjima pristupa informacijama, bez obzira na to kod kojeg organa se nalaze, primenjuje se Zakon o slobodnom pristupu informacijama, a ne neki drugi. I za eventualno ograničenje pristupa informacijama koriste se u njemu navedeni razlozi, a ne neki drugi. Uporedno-pravna praksa u vezi s ovim problemom isključuje svaku sumnju. Podsetiću još i na zajedničku rezoluciju visokih predstavnika za ljudska prava i slobodu medija, najautoritativnijih međunarodnih organizacija država, UN, OEBS i Organizacije američkih država koja izričito kaže da će se u slučaju nedoslednosti između Zakona o slobodnom pristupu informacijama i nekog drugog zakona prednost dati ovom prvom.
Nemam nameru da se osvrćem na pokušaje tužilaštva da dokaže kako u dopisima koje je uputilo NUNS-u i Povereniku piše i ono što tamo ne piše. Ne želim da se osvrćem ni na dilemu da li je tužilaštvo zahtev NUNS-a odbilo iz razloga koje je navelo u dopisu upućenom NUNS-u, ili iz nekih drugih, na koje se post festum poziva. Ali, jednostavno moram da reagujem na neodgovoran i nekorektan pokušaj da se Poverenik utera u laž, tako što će se "relativizovati" problem čudne dostavnice kojom je tužilaštvo prethodno želelo da dokaže da je uradilo nešto što nije uradilo. To tužilac pokušava da uradi tvrdnjom da je kopija dopisa dostavljena NUNS-u, kao i Povereniku, "ali njemu preko dostavne knjige 10. jula 2006. pa je, kakva god da je, dostavljena kopija dostavnice bez značaja...".
Zaista, 10. jula preko dostavne knjige tužilaštvo jeste nešto dostavilo Povereniku i to, naravno, nije ni trebalo dokazivati povratnicom. Tužilaštvo, međutim, dobro zna da to nije ni činilo, pa je zaista nedopustivo da sada čudnu dostavnicu pokušava da veže za taj događaj.
Dostavnicom o kojoj je reč tužilaštvo je želelo da dokaže drugu stvar. Naime, u dopisu upućenom Povereniku 12. 10. 2006. pod A br. 662/06, koji sada ne spominje, tužilaštvo je tvrdilo da je ono Povereniku za informacije dostavilo nekakav odgovor 16. 08. 2006, da je Poverenik taj odgovor primio 21. 08. 2006. i to je dokazivalo čudnom dostavnicom.
A istina je, bar za mene, zabrinjavajuća, da tužilaštvo nikakav dopis tih datuma nije uputilo Povereniku, a pogotovo da ga on nije primio. U tom kontekstu, a ne u nekom drugom u koji tužilac sada pokušava da je smesti, upotreba čudne dostavnice je indikativna i, u svakom slučaju, nije "bez značaja".
Zbog toga mislim da je najbolje da prekratimo ovu polemiku sa što je moguće manje štete po ugled tužilaštva. Najbolji način za to je taj da Okružni tužilac, ako sme i može, javno potvrdi da je istina da je tužilaštvo 16. 08. 2006. uputilo Povereniku nekakav "odgovor", te da je Poverenik taj "odgovor" primio 21. 08. 2006. godine. U obrnutom slučaju, biće dovoljno samo da kaže da to nije istina, a da se uzdrži od objašnjenja tipa "omaška" ili "bez značaja". Autor je Poverenik za informaciije

20-12-2006

...................................................................................................................................

PRESEDAN
Izvor: Blic

PRESEDAN

Rodoljub Šabić poverenik za informacije

Nedavno je po tužbi Mreže za afirmaciju nevladinog sektora (MANS) Upravni sud Crne Gore poništio rešenje Agencije za nacionalnu bezbednost (ANB) o odbijanju zahteva da se učini javnim podatak o broju prisluškivanih u 2005. godini. Zanimljivo je da se MANS u postupku pozivao i na to da je u Srbiji poverenik za informacije u identičnoj situaciji naložio da se informacije daju tražiocu i da je tužbu BIA protiv te odluke Vrhovni sud Srbije odbacio. Sud u Podgorici nije do kraja rešio stvar. Samo je poništio rešenje kao nezakonito, jer nije dokazano „da bi po interese nacionalne bezbednosti obelodanjivanjem informacije nastala šteta znatno veća od javnog interesa za njenim objavljivanjem“ i naložio da se donese novo. Kakvo će biti novo rešenje zasad možemo samo da pretpostavljamo. U svakom slučaju, ostvarivanje jedne od mogućih pretpostavki imalo bi za posledicu izuzetno neobičan kuriozitet. Odluka srpskog poverenika poslužila bi kao „presedan“ u međunarodnim relacijama, iako prethodno u domaćoj državi nije izvršena. Teško je naći sličan primer. Na prvi pogled može da izgleda poželjno, laskavo i lepo biti „vlasnik“ retkog, zanimljivog presedana. Ipak, za primenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama mnogo je važnije da stvari idu običnim, logičnim, redovnim, normalnim tokom. Zato je na drugi, ozbiljniji pogled jasno da bi „presedan“ za nas više bio razlog za zabrinutost nego za zadovoljstvo.

19-12-2006

...................................................................................................................................

ZAKON ZA PROMENU SVESTI U SRBIJI
Izvor: Glas javnosti

Rodoljub Šabić, poverenik za dostupnost javnih informacija

Građane zanima sve, od zaštite životne sredine, prava ljudi, životinja, ali najviše novac - budžet, realizacija budžeta, javni rashodi, javne nabavke,donacije, plate, dnevnice

Srbija je, pre nešto više od dve godine, dobila Zakon o dostupnosti

informacijama od javnog značaja po kome građani imaju pravo i mogućnost da traže sve informacije koje ih interesuju i koje se tiču njihovih života. Kako reče Rodoljub Šabić, poverenik za dostupnost informacijama od javnog značaja,ovaj zakon nije neki pomodarski hir i ne služi samo za zadovoljavanje puke radoznalosti građana, već je jedan od bitnijih reformskih zakona.

- Ovaj zakon polazi od pretpostavke da treba potpuno promeniti odnos javnosti i vlasti. Polazi od toga da su „građani kao poslodavci“ i da se demokratsko društvo zasniva na dve jako jednostavne činjenice. Prva je da se vlast dobija i gubi samo na izborima. Dakle, da legitimitet onog ko vlada zavisi od volje građana. Drugo je da politika nije nikakav veliki i istorijski proces „spasavanja“ sopstvenog naroda. Ona je ustvari javni posao, realizacija vrlo važnih određenih projekata, koji se u krajnjoj liniji svodi na trošenje para. Te pare obezbeđuju građani koji su im dali legitimitet. Jasno je da taj neko ima potpuno pravo da zna šta se sa njegovim glasom, odnosno njegovim parama dešava. Upravo tu dolazimo do toga da je krajnje zabrinjavajući svaki ignorantski odnos prema zahtevu građana.

Šta najviše interesuje građane?

- Građane interesuje sve, od zaštite životne sredine, prava ljudi, životinja, kao i zaštita ljudskih i manjinskih prava, i druge razne stvari, sve do urbanističkih akata. Nema toga šta nije bilo predmet interesovanja, ali bez ikakve konkurencije, građane najviše od svega interesuje novac. Znači,interesuje ih budžet, realizacija budžeta, javni rashodi, javne nabavke,donacije, plate, dnevnice. Zato je zabrinjavajajući svaki slučaj uskraćivanja takve informacije. Činjenica da je u 2005. godini taj broj predmeta u službi poverenika bio nešto oko 450, a da će u ovoj godini biti četiri-pet puta veći, ili oko 1.700 - 1.800 predmeta više. To pokazuje da raste poverenje građana, medija i nevladinog sektora u ovu instituciju.

Koliko je zaživeo Zakon o dostupnosti informacijama od javnog značaja i kakva su vaša dosadašnja iskustva?

- Ako na to gledate sa stanovišta funkcionisanja državnog organa koji se zove Poverenik za informacije od javnog značaja, usudio bih se da kažem da rezultata ima. Čak i ozbiljnih i to ne kažem ja, jer bi bilo malo neskromno. To kažu oni koji sa objektivnog stanovišta vrše monitoring tog procesa. Dobre su ocene predstavnika Saveta Evrope, Evropske komisije, nevladinog sektora u Srbiji, kao i ljudi iz medija. Nema kritičkih ocena na rad naše službe. Povećava se broj onih koji misle da ima smisla tražiti svoju zaštitu prava i koji je dobijaju. Ima veliki broj zahvalnica od pojedinaca i od medija, a što je takođe potvrda da informacije koje traže od ove institucije uglavnom i dobijaju.

Da li treba razdvojiti rezultate Poverenika od rezultata primene Zakona o dostupnosti informacijama?

- Ono što je bitno da se zna jeste da Poverenik, koliko god da je važna karika u tom lancu primene Zakona, a sasvim sam siguran nije jedina i dovoljna za njegovo funkcionisanje. Postoje i drugi segmenti, izuzetno važni u primeni tog zakona, a koji, nažalost, ne funkcionišu. Kada govorite o primeni ma kog zakona, a pogotovu jednog ovakvog, koji je gotovo revolucionaran, ideja je o tome da građanin ima pravo da zna gotovo sve o radu vlasti, o dramatičnom sukobu.

Zar građani nisu poslodavac vlasti?

- Jesu, ali to je jedna istorija mentaliteta, patrijarhalna, komunistička i miloševićevska, koja govori o tome da vlast sa građanima komunicira kada i kako hoće i da daje samo one informacije koje želi. Zato je izuzetno teško primeniti ovakav zakon. Primeniti bilo koji zakon teško je bez nekoliko stvari. Neophodno je da postoji i mehanizam sankcije za one koji krše zakon, kao i mehanizam za prinudno izvršenje odluka nadležnog organa, onda kada oni na koje se odnose odluke, neće njima da se povinuju. Nažalost, ti sistemi ne funckionišu uopšte.

Ministarstvo kulture i informisanja nadležno je da vrši nadzor nad primenom ovog zakona. Ono je bilo dužno i da pokreće prekršajne postupke protiv prekršilaca. Samo moja služba je poslala više stotina indikativnih predmeta, gde je bilo evidentno da su počinjeni prekršaji. I pored toga što je tih prekršaja počinjeno daleko više, više hiljada, koliko ja znam, Ministarstvo nije pokrenulo nijedan prekršajni postupak. Moram da naglasim, kao pozitivan primer, da je nedavno prekršajni sud u Somboru izrekao jednu novčanu kaznu direktoru jednog javnog preduzeća zbog kršenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ali ni ne na zahtev nadležnog Ministarstva, već jedne nevladine organizacije, koja je bila oštećena uskraćivanjem informacije. Eto događa se i to. nKristina Vlahović

Antrfile : KarakteristiČan problem

- U manjem broju slučajeva javlja se jedan karakterističan problem. Zakon predviđa da, u slučaju potrebe, kada neko ne izvrši nalog poverenika, izvršenje rešenja poverenika obezbeđuje Vlada Srbije. Tih neizvršenih slučajeva je nekoliko desetina, ali je vrlo indikativno da, kada je od vlade traženo da obezbedi izvršenje rešenja, to nije učinjeno. To je zabrinjavajuće, a u kombinaciji sa činjenicom da Ministarstvo nije pokrenulo nijedan prekršajni postupak protiv bilo koga. Ta okolnost mnogo liči na poziv na kršenje zakona - kategoričan je Šabić.

Treba viŠe dobre volje

Kada govorimo o tome kako funkcioniše poverenik i kakav je odnos prema njegovim intervencijama i odlukama, možemo da kažemo da tu ima nekoliko zanimnjljivih stvari. Prvo, više od polovine broja postupaka, koje kod nas pokrenu stranke, okončaju se posle moje prve intervencije. Ne donosim rešenje kojim bih nešto nalagao, već nakon prve intervencije organ od koga je informacija tražena daje tu informaciju. Što je karikaturalno, što je loše, jer sa malo više dobre volje mogli smo da imamo zadovoljnijeg građanina i bolju predstavu o radu vlasti. Jedan broj žalbi bude neosnovan, ili nedopušten, pa bude odbijen, ali većina žalbi je osnovana i poverenik donosi rešenja kojima nalaže organima vlasti da daju informacije koje se traže. Prijatno je iznenađenje da je dosta visok stepen discipline u odnosu na te odluke poverenika, i moram istaći da se u skoro 98 odsto slučajeva izvršavaju te odluke bez problema.

16-12-2006

...................................................................................................................................

KAKO BEZ DOSIJEA
Izvor: Politika

Rehabilitacija žrtava političkog terora
Kako bez dosijea
Bio bi cinizam da nevine žrtve političkog terora, nezasluženo gurnute u društvo ljudi koji su zaista bili zločinci i neprijatelji zemlje i naroda, još i rehabilitujemo u društvu tih ljudi

Parlamentarna skupština Saveta Evrope je još na svom 23. zasedanju 1996. godine, usvojila Rezoluciju o merama za razgradnju nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema. Tačka 9. ovog dokumenta glasi: „Parlamentarna skupština pozdravlja stavljanje dosijea tajnih službi na uvid javnosti u nekim bivšim komunističkim zemljama. Ona poziva sve zemlje da zainteresovanima, na njihov zahtev, omogući uvid u dosijea koja su o njima vodile nekadašnje tajne službe.”

Velika većina nekadašnjih socijalističkih država (gotovo sve) odazvala se ovom apelu Saveta Evrope. Nisu sve to učinile na isti način. Neke su to izvele do kraja konsekventno, čak radikalno, druge mnogo „mekše”. Ipak, sve su nešto preduzele. Naša zemlja, nažalost, nije.

Nespremnost za rešavanje problema tajnih dosijea, iz ugla željenog, uspešnog toka demokratske tranzicije, predstavlja, bez sumnje, ozbiljan problem. Nekad ta nespremnost deluje potpuno iracionalno, jer može ozbiljno dovesti u pitanje očekivane, korisne rezultate tih aktivnosti.

Upravo ovih dana aktuelna je jedna takva aktivnost. Radi se o započetom procesu sudske rehabilitacije žrtava političkog i ideološkog terora. Neophodne pravne pretpostavke za početak ovog procesa stvorene su u aprilu ove godine kada je Narodna skupština Republike Srbije usvojila Zakon o rehabilitaciji. Tim zakonom stvorena je mogućnost da svako zainteresovan podnese zahtev za rehabilitaciju lica koja su, iz političkih ili ideoloških razloga, bez sudske ili administrativne odluke, ili uz takvu odluku, lišena života, slobode ili nekog drugog prava.

Ovih dana javnost je konačno obaveštena da su neki sudovi doneli prve odluke o rehabilitaciji žrtava političkog terora.

Vrednost rehabilitacije, u čijoj osnovi su ideje pravde i istine, ne može se dovoditi u pitanje. Upravo zato, ne smeju se ni potceniti ni isključiti problemi u vezi sa utvrđivanjem istine. Nekada je ona očigledna, ali nekada je za njeno objektivno sagledavanje potrebno pribaviti veoma mnogo informacija. A kad je reč o informacijama od značaja za žrtve političkog terora, najviše ih se, bez konkurencije, nalazi upravo u dosijeima iz arhiva tajnih službi. U tom kontekstu, činjenica da su ti dosijei još uvek zatvoreni i praktično nedostupni, deluje zaista apsurdno.

Pominjanje ovog apsurda podseća na jedan drugi apsurd, na nešto što je često bilo karakteristično za metodologiju egzekutora „revolucionarne pravde”. Reč je o maniru da se žrtve političkog terora „tretiraju” istovremeno sa pravim kvislinzima ili zločincima. Posledica toga su, na primer, spiskovi streljanih na kojima su imena nevinih ljudi izmešana sa imenima zločinaca.

To da ljudi trpe, da budu žrtve, samo zbog svojih drugačijih političkih ili ideoloških opredeljenja – vređa samu ideju pravde, to je teška nepravda. A, kad su, pri tom, prisiljeni da nezaslužene sankcije podnose u krugu pravih izdajnika i zločinaca, nepravda poprima i notu ružnog, zastrašujućeg cinizma.

Još gori cinizam bio bi da nevine žrtve političkog terora, nezasluženo gurnute u društvo ljudi koji su zaista bili zločinci i neprijatelji svoje zemlje i naroda, još i rehabilitujemo u društvu sa nekima od tih ljudi. To je nešto što nesporno treba sprečiti, ali što se, sve dok se mistifikuju dosijei iz arhiva tajnih službi, nikako ne može isključiti. Razume se, logično je pretpostaviti da će službe koje još uvek kontrolišu ova dosijea sarađivati sa sudovima. Ali, neprijatna iskustva sa zloupotrebama ovih službi govore da obim i intenzitet te saradnje ne treba prepustiti njihovoj dobroj volji.

Naravno, problem utvrđivanja istine u postupku rehabilitacije žrtava političkog terora nije jedini razlog za bitno drugačiji pristup tretmanu dosijea tajnih službi. U prilog otvaranju ovih dosijea govore npr. i potreba zatvaranja mnogobrojnih bolnih pitanja iz prošlosti, neophodnost izgradnje novog, demokratskog sistema vrednosti, elementarna, civilizacijska potreba društva da se dokumenti koji svedoče o jednoj fazi naše istorije obrade naučno, arhivarski, stručno, i još mnogo šta.

Zbog toga je važno da se podsetimo na to da se ove godine navršila decenija od usvajanja navedene Rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. I šest godina od pada autoritarnog režima kod nas. I tri godine od prijema naše zemlje u Savet Evrope. Svaki od ovih „jubileja” trebalo bi da doživljavamo kao ozbiljno upozorenje da je krajnje vreme da, donošenjem odgovarajućeg zakona o postupanju sa dosijeima tajnih službi, učinimo nešto zaista važno i za dalju demokratsku tranziciju naše zemlje i za njen ugled u međunarodnim odnosima.

Poverenik za informacije
Rodoljub Šabić

15-12-2006

...................................................................................................................................

ŠABIĆ UPOZORAVA ORGANE VLASTI
Izvor: Glas javnosti

ŠABIĆ UPOZORAVA ORGANE VLASTI

BEOGRAD - Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić juče je pismeno upozorio sve organe vlasti na zakonsku obavezu da dostave godišnji izveštaj o radnjama koje su preduzeli da bi se primenio Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. „Izveštaji treba da budu korektni i bez ulepšavanja. Ako bude tako, nećemo imati razloga za zadovoljstvo, ali ćemo, barem, moći da sagledamo dimenzije problema koji se javljaju u primeni Zakona o pristupu informacijama", poručio je Šabić. Važno je da organi vlasti pokažu odgovorniji odnos nego prošle godine, jer su, više od svih, dužni da se na pravi način odnose prema svojim zakonskim obavezama, zaključuje se u saopštenju.

14-12-2006

...................................................................................................................................

OŠTRIJE PROTIV KORUPCIJE
Izvor: Blic

OŠTRIJE PROTIV KORUPCIJE

Komentari

Rodoljub Šabić poverenik za informacije

Nedavno nas je 9. decembar, Svetski dan borbe protiv korupcije, neizbežno podsetio na to da je Skupština Srbije još odavno usvojila nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije, ali i na to da cela godina nakon toga nije bila dovoljna da se donese akcioni plan, neophodan za njenu realizaciju. Inače, na normativnom planu doneli smo nemali broj normativnih akata antikorupcijskog karaktera, ratifikovali brojna međunarodna dokumenta, uključili se u međunarodne antikorupcijske inicijative (GRECO, PACO...). Izmenili smo i mnoge zakone. Na epresivnom planu bilo je čak spektakularnih akcija policije, koje bi, uz potvrdu prvosuđa, mogle dati vredne rezultate. Ipak, izvesno je da nema dovoljno razloga za zadovoljstvo. U Sloveniji ili Slovačkoj npr. nema ni izbliza takvih spektakularnih policijskih akcija. Nisu usvojile ni sva dokumenta koja mi jesmo. Slovenija čak nije usvojila ni famoznu Konvenciju UN protiv korupcije. Ipak, na svetskimrang-listama korupcije stoje neuporedivo bolje od nas. Ima li sa tim veze razlika između njih i nas, s obzirom na uvažavanje antikorupcijske uloge javnosti? Naravno, očigledno je da su ove zemlje, uspostavljajući preglednost poslovanja vlasti, transparentnost javnih finansija i slobodan pristup informacijama o javnim resursima, sebi izgradile efikasne preventivne antikorupcijske mehanizme. Manje uspešnim, ponudile su "recept" koji, takođe je očigledno, treba da koriste.

13-12-2006

...................................................................................................................................

KRŠENJE ZAKONA - ĆUTANJEM
Izvor: Danas

Pravo na pristup informacijama od javnog značaja suočeno sa brojnim preprekama

Kršenje zakona - ćutanjem

Proteklog vikenda, tačnije 10. decembra, na vrlo vidljiv način obeležili smo Međunarodni dan ljudskih prava. Dan ranije, sa mnogo manje pompe prošao je Međunarodni dan borbe protiv korupcije.
Kao i svuda u svetu, Dan ljudskih prava bio je prilika za različite manifestacije, okupljanja, saopštenja i javne ocene, kritičke i one druge, o stanju ljudskih prava kod nas. Činjenica da smo nedavno dobili novi Ustav, uvek aktuelnu temu ljudskih prava čini još aktuelnijom. Tim povodom, neko ko je sticajem okolnosti Poverenik za informacije, dužan je da konstatuje da to što novi ustav garantuje pravo na pristup informacijama od javnog značaja predstavlja doprinos unapređenju ljudskih prava kod nas. Iako ta garancija nije data do kraja konsekventno, već u okviru dosta neobičnog, nejasnog, čak i kontroverznog "prava na obaveštenost", taj doprinos je objektivan i nesumnjiv.
Pravo na pristup podacima u posedu organa vlasti nije u naš pravni poredak ušlo tek sa ovom ustavnom odredbom. Građani Srbije dobili su ovo pravo još pre dve godine, usvajanjem Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Na taj način stvorene su inicijalne pretpostavke za uspostavljanje efikasnog demokratskog mehanizma za kontrolu vlasti od strane građana. Kao što se moglo očekivati, pokazalo se da je i sama ideja o takvoj kontroli u oštroj, potpunoj suprotnosti sa dominantnim mentalitetom. Tradicionalna, konzervativna predstava o odnosu vlasti i javnosti, pretežna kod naše birokratije, kao i podanička predstava o istom odnosu snažno prisutna u narodu, pokazale su se kao veoma "solidne" prepreke za realizaciju ove ideje. Mnogo toga je potrebno učiniti za savladavanje takvih prepreka, a nesporno je da je učinjeno vrlo malo, u svakom slučaju nedovoljno.
Ima, razume se, i pozitivnih primera. Nedavni poziv predsednika Republike da se skine tajna sa Izveštaja VBA u vezi sa Mladićem mogao bi da posluži kao primer u prilog demistifikaciji "tajne" i potrebi da što više od onog što vlast radi bude izloženo očima javnosti. I odluka Vlade da učini potpuno javnim sve troškove učinjene u kampanji povodom usvajanja novog Ustava može predstavljati primer razumevanja normalnog odnosa vlasti i poreskih obveznika. I odluka suda da "oslobodi" knjigu "Vojna tajna" mogla bi biti primer prihvatanja evropskih standarda u ovoj oblasti ljudskih prava. Problem je samo u tome što je reč o retkim primerima, o nečem što je više eksces nego uobičajena pojava. Očigledno je da treba uložiti mnogo više napora nego do sada, pa da evidentan otpor ostvarivanju prava na pristup informacijama postane prošlost.
Treba li za to bolja ilustracija od rasploživih podataka o primeni kaznenih odredaba iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama, dakle odredaba koje treba da obezbede odgovornost za kršenje prava na slobodan pristup informacijama. Od, izvesno, više hiljada prekršaja zakona, do sada nijedan nije imao za konsekvencu kaznu izrečenu u prekršajnom postupku koji bi bio pokrenut od strane nadležnog ministarstva. Istina, pre izvesnog vremena prvi put je jedan sudija za prekršaje, zbog povrede prava na pristup informacijama, izrekao kaznu odgovornom licu, ali u postupku pokrenutom ne od strane nadležnog ministarstva, već od strane jedne uporne NVO.
Nisu lošija ilustracija ni podaci koji govore da organi vlasti u oko 90 odsto slučajeva pravo na pristup informacijama krše ne tako što se, makar i neosnovano, pozivaju na neki od zakonom predviđenih osnova za ograničenje prava, nego tako što potpuno ignorišu zahteve, iako je ćutanje administracije u primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama ne samo nedopušteno, nego i kažnjivo.
Nesporno, mnogo je problema u ostvarivanju, odskora Ustavom zajamečnog, prava na pristup podacima u posedu vlasti. Ali, fenomen "pristupa podacima" u posedu organa vlasti nije zanimljiv samo u kontekstu ljudskih prava. On ima još jednu izuzetno zanimljivu dimenziju. Nisam slučajno na samom početku spomenuo Dan borbe protiv korupcije, koji je ostao u senci svog velikog brata, Dana ljudskih prava. Jer, taj 9. decembar je prilika da se podsetimo i na to da smo još odavno usvojili Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije, ali da nam ni cela godina nakon toga nije bila dovoljna da donesemo akcioni plan, nužan za njenu realizaciju. Uključili smo se u sve antikorupcijske inicijative (GRECO, PACO...). Izmenili smo i mnoge zakone. I na represivnom planu, naročito u poslednje vreme, bilo je spektakularnih policijskih akcija koje bi, uz uslov da budu potvrđene odlukama pravosudnih organa, mogle dati krupne rezultate. I pored svega toga, na svetskom Indeksu percepcije korupcije nalazimo se, sa Surinamom i Gabonom, na deobi 90-92. mesta, sa zabrinjavajućom ocenom 3.00. Ona govori o korupciji koja je sistemski problem i koja je van kontrole.
U Sloveniji ili Slovačkoj, na primer, nema ni izbliza takvih spektakularnih policijskih akcija. Nisu usvojile ni sve dokumente koje mi jesmo, Slovenija čak ni famoznu Konvenciju UN protiv korupcije. Ipak, na svetskim ranglistama korupcije stoje neuporedivo bolje od nas. Dan borbe protiv korupcije bio je dobra prilika da se zapitamo da li sa tim ima neke veze razlika između njih i nas, s obzirom na uvažavanje antikorupcijske uloge javnosti i da konstatujemo da su ove zemlje, uspostavljajući preglednost poslovanja vlasti, i afirmišući slobodan pristup informacijama, izgradile efikasne preventivne antikorupcijske mehanizme. Manje uspešnim, ponudile su "recept" koji im je veoma potreban. Bilo bi glupo i neodgovorno ne iskoristiti ga. Autor je poverenik za informacije

13-12-2006

...................................................................................................................................

ZAŠTITA BEZ GARANCIJE
Izvor: Politika

Podaci o ličnosti
Zaštita bez garancije
Znamo li pouzdano šta se svakodnevno događa sa ličnim podacima građana pohranjenim u mnogobrojnim bazama podataka kojima raspolažu raznorazni subjekti, iz vladinog i nevladinog sektora

Kada je pre nekoliko meseci u SAD u toku poslovnih pregovora predstavnika dve kompanije nestao, odnosno ukraden, jedan laptop računar, u prvi mah nije izgledalo da to može biti neka zanimljiva vest. Danas, u eri elektronike, ne samo u SAD nego i u svetu, takve stvari dešavaju se svakodnevno bezbroj puta. Ipak, u ovom slučaju se ispostavilo da događaj jeste predstavljao važnu vest, toliko važnu da su se povodom nje oba učesnika u poslovnim pregovorima - dve poznate i moćne kompanije, jedna iz sveta elektronike, Hewlett Packard, druga iz sfere finansija, Fidelity Investment - ne samo zajednički obratile javnosti nego i preduzele čitav niz aktivnosti, neuobičajenih i po obimu i po specifičnoj (finansijskoj) težini.

Naravno, razlog za takvu reakciju nije bio računar već informacije pohranjene u njegovoj memoriji, očigledno veoma vredne. Iako bi, za naše prilike, bilo logično pretpostaviti da je reč o informacijama kojima se a priori pridaje velika vrednost, onim iz sfere visoke tehnologije, odbrane i bezbednosti, špijunaže i sl. - nije bilo tako. Naprotiv, u memoriji računara su se nalazile informacije o ličnim podacima 196.000 aktivnih i bivših radnika Hewlett Packard-a (imena i prezimena, adrese, datumi rođenja, brojevi socijalnog osiguranja, iznosi primljenih otpremnina i sl.).

Hewlett Packard i Fidelity Investment su o događaju posredstvom medija obavestili javnost SAD, ali su pored toga svakog od 196.000 ljudi direktno i lično upozorili na moguću opasnost. Osim toga, u saradnji sa tri elitne kompanije za obradu kreditnih kartica organizovali su specijalno - razume se, za vlasnike besplatno - nadgledanje pristupa potencijalno ugroženim finansijskim računima i obezbedile poseban dvostruki sistem potvrde finansijskih transakcija sa tih računa. Konačno, svesni toga da moguća šteta ne mora da bude finansijska već podrazumeva i druge posledice krađe identiteta, nezavisno od svih već pomenutih mera Hewlett Packard i Fidelity Investment su se obavezali da će nadoknaditi bilo koju štetu koja nastupi kao posledica krađe ovih informacija.

Teško da se nešto više moglo uraditi, ali i pored toga događaj je ne samo u javnosti nego i u Kongresu SAD izazvao debatu u vezi s tim da li se dovoljno preduzima radi zaštite podataka o ličnosti.

Ovaj događaj zaslužuje i našu pažnju. Ne zato što ima neke veze s našom stvarnošću već upravo zato što nema nikakve i što ukazuje na ogroman kontrast između značaja koji se u svetu pridaje zaštiti podataka o ličnosti i onog koji ima kod nas.

Kakva bi kod nas bila reakcija na sličnu situaciju? Da li bi uopšte saznali za nju? Znamo li pouzdano šta se svakodnevno događa sa ličnim podacima građana pohranjenim u mnogobrojnim bazama podataka kojima raspolažu raznorazni subjekti, kako iz vladinog tako i nevladinog sektora? Ko može biti siguran da se ti podaci koriste samo u svrhu u koju su prikupljeni i da su dostupni samo onome kome po zakonu mogu biti? Ko i kakve garancije s tim u vezi sme i može da nam ponudi?

Teško da mogući odgovori na ova pitanja daju prava na optimizam, naprotiv. Nije slučajno da se u poslednjem, nedavno objavljenom izveštaju komisije EU konstatuje ne samo da naš postojeći Zakon o zaštiti podataka o ličnosti iz 1998. godine nije u skladu s evropskim standardima već i da, što je mnogo važnije, nemamo nikakvo nezavisno funkcionalno telo koje bi moglo da zaista obezbeđuje ostvarivanje prava na zaštitu podataka o ličnosti. Nije, naravno, neophodno da nam Komisija EU na to ukazuje, jer to već godinama čini domaća stručna javnost, ali bez efekata.

Donošenje novog Ustava, i posebno Ustavnog zakona za njegovo sprovođenje bili su svakako dobra prilika da se tim povodom nešto uradi. Nažalost, i ta prilika je propuštena. Već na ustavnom nivou iskazane su određene dileme. Izostavljena je ustavna garancija prava na privatnost, inače stara tekovina još iz ranijih socijalističkih ustava. Ostalo je nejasno da li je reč o propustu kao posledici brzine ili o nameri. A, bar za neke, ostala je dilema da li ustavna garancija prava na zaštitu podataka o ličnosti u potpunosti kompenzuje odsustvo prava na privatnost. A apstraktna garancija zaštite podataka o ličnosti na ustavnom nivou nije operacionalizovana ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava. Autori Ustavnog zakona ne samo da se nisu odlučili da zaštitu tog prava povere nezavisnom funkcionalnom telu, povereniku, ombudsmanu i sl., što je inače trend, nego se u stvaranje pretpostavki za konkretnu zaštitu podataka o ličnosti uopšte nisu upuštali. Zaista je teško shvatljivo da se Ustavni zakon bavi pravima i telima za koje je teško pronaći pandan u uporednoj praksi a da se problemom zaštite podataka o ličnosti uopšte ne bavi.

Kod takvog stanja stvari nije slučajno što se u pomenutom izveštaju Evropske komisije zaključuje da je postojanje pravila o zaštiti podataka o ličnosti u Srbiji čisto teorijsko, jer primena pravila nije obezbeđena, što je razlog za zabrinutost. Prihvatanje ovakve ocene, naravno, nije problem. Ignorantski odnos odgovornih prema pitanju zaštite podataka o ličnosti zato ne samo da jeste već će biti sve veći problem.

Poverenik za informacije
Rodoljub Šabić

05-12-2006

...................................................................................................................................

DOBRA ODLUKA
Izvor: Blic

DOBRA ODLUKA

Komentari

Rodoljub Šabić poverenik za informacije

Ovih dana, Krivično vanraspravno veće Okružnog suda u Beogradu donelo je odluku kojom je, na pravi način, stavljena tačka na jedan, pravno, zaista interesantan slučaj iz prakse poverenika za informacije. Reč je o odluci suda da zaplenjeni deo tiraža knjige „Vojna tajna“ vrati autoru i izdavaču. Kada se pre tri godine „Vojna tajna“ pojavila, i sadržinom i time što je zaplenjena, a protiv autora pokrenut krivični postupak, upozorila je da nemamo prave odgovore na dva izuzetno važna pitanja. Prvo, da li je, nakon što tajne informacije jednom dospeju u javnost opravdano i dopušteno ograničavati njihovu dostupnost? I drugo, još važnije, da li je opravdano i dopušteno da onaj ko tajnu učini dostupnom javnosti zato da bi upozorio na nezakonite aktivnosti koje se iza tajne kriju zbog toga bude pozvan na odgovornost? Kad su nedavno autor i izdavač zatražili pomoć poverenika za informacije, bila je to prilika da se proveri da li se nešto promenilo. Odluka suda pokazala je da jeste. Dobro je što je na prvo pitanje dat odgovor koji je u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, sa praksom Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura, sa demokratskim standardima ljudskih prava. Još bolje bi bilo da uskoro i na drugo pitanje dobijemo pravi odgovor. I to ne kroz pojedinačnu odluku suda, nego kroz zakonske odredbe koje će ljude koji „odaju“ tajnu kojom neko prikriva protivzakonitu aktivnost zaštititi od pretnji i ne samo krivične, već i od svake druge odgovornosti.

05-12-2006

...................................................................................................................................

AFIRMACIJA EVROPSKIH STANDARDA
Izvor: Glas javnosti

AFIRMACIJA EVROPSKIH STANDARDA

BEOGRAD - Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić ocenio je juče da odluka Okružnog suda u Beogradu da se autoru knjige „Vojna tajna“ Vladanu Vlajkoviću vrati zaplenjeni deo tiraža predstavlja doprinos uspostavljanju i afirmaciji evropskih demokratskih standarda u oblasti slobode izražavanja, prenosi Fonet. „Ova odluka suda predstavlja važan korak u pravcu neposredne primene Evropske konvencije o ljudskim pravima i doslednog uvažavanja stavova izraženih u odlukama Evropskog suda za ljudska prava“, naveo je Šabić u pisanoj izjavi. Šabić je precizirao da prihvatanje afirmisanih demokratskih standarda u ovoj oblasti podrazumeva da se tajnom mogu štititi samo legitimni interesi. On je naglasio da kada informacije, koje su označene kao tajna, jednom dospeju u javnost prestaju biti tajne, pa je ograničavanje njihove distribucije nedopušteno i predstavlja, pored ostalog, i povredu prava na pristup informacijama.

05-12-2006

...................................................................................................................................

PRETVARANJE SLOBODE U OBAVEZU
Izvor: Danas

Nejasnoća u Ustavnom zakonu može da ugrozi pravo građana na obaveštenost

Pretvaranje slobode u obavezu

"Novoizabrani sastav Narodne skupštine će u toku prvog zasedanja nakon izbora Vlade uskladiti sa Ustavom zakone kojima se uređuju Zaštitnik građana i ostvarivanje prava građana na obaveštenost, i izabrati zaštitnika građana, organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost, guvernera Narodne banke Srbije i organe Državne revizorske institucije."
Citirana odredba člana 5. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije privukla je priličnu pažnju javnosti. Kako je to kod nas uobičajeno, najviše pažnje privlačila je s obzirom na njene moguće kadrovske konsekvence. Nažalost, s obzirom na to da neke druge stvari objektivno zaslužuju veću pažnju. Razume se da - i sa pragmatičnog i sa principijelnog stanovišta - u demokratskom društvu pitanje intervencije u status, odnosno mandat ljudi zaduženih da vode nezavisne institucije, nikada nije nebitno. S tim u skladu, to da li će sa guvernerom NBS i Poverenik za informacije biti (kako guverner slikovito reče) neka vrsta deserta na postizbornoj slavljeničkoj trpezi, naravno nije nevažno, ali svakako nije najvažnije.
Sa stanovišta slobode pristupa informacijama daleko važnija su pitanja koja su posledica činjenice da nije nimalo jasno šta se sve može podrazumevati pod "usklađivanjem sa Ustavom zakona kojima se uređuje ostvarivanje prava građana na obaveštenost." I, naravno, to što ta nejasnoća može, i hipotetički i realno, imati za posledicu snižavanje već ostvarenog nivoa slobode i prava.
Mnogo toga je ostalo nejasno. Koji su to zakoni koje treba uskladiti sa ustavnim "pravom na obaveštenost", šta god to pravo podrazumevalo? Sledeći apstraktnu logiku, ostaje da pretpostavljamo da to prvo može biti Zakon o javnom informisanju, potom Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, a dalje i eventualno još neki drugi zakoni (Zakon o RRA....).
Već na samom početku, u vezi sa usklađivanjem sa Ustavom Zakona o javnom informisanju, uočavaju se dve delikatne stvari. Prva je vezana za odredbu člana 50, stav 1 Ustava Srbije koja predviđa da je "svako slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja". Svako je i država, pokrajina, lokalna samouprava. Ova odredba im, bez obzira na neke naknadne odredbe, omogućava da slobodno osnivaju (štampane) medije. Ta sloboda se zakonom ne može ukinuti, zakonu je ostavljeno samo da uredi način ostvarivanja te slobode. Usklađivanje Zakona o javnom informisanju, odnosno ponovno otvaranje mogućnosti da vlast osniva sopstvene medije, moglo bi dovesti u pitanje do sada mukotrpno ostvarene, kakve takve rezultate depolitizacije medija.
Drugi problem se javlja u vezi sa famoznim "pravom na obaveštenost". Ovaj, i terminološki i sadržinski neuobičajen pravni standard, izražen je kroz ustavnu odredbu "svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju".
Na prvi pogled ova norma deluje kao prazna proklamacija, a ne prava pravna norma. Ipak, ako se ispostavi da nije tako, konsekvence bi mogle biti vrlo neprijatne. Naime, striktnim tumačenjem citirane odredbe neminovno dolazimo do zaključka da su mediji dobili obavezu da istinito, potpuno i blagovremeno obaveštavaju svakog. I to izuzetno složenu obavezu. Šta je istinito, šta potpuno, šta blagovremeno? Ko to ocenjuje?
Budući da važeći Zakon o javnom informisanju delovanje sredstava javnog obaveštavanja ne stavlja u kontekst obaveze, nego u kontekst slobode, predviđajući da oni "slodobno objavljuju ideje, informacije i mišljenja", nameće se zaključak da bi usklađivanje sa Ustavom moglo voditi pretvaranju slobode u obavezu, što je, razume se, sa stanovišta savremenih standarda neprihvatljivo. Ako bi usklađivanje podrazumevalo i to da vlast procenjuje kvalitet izvršenja "obaveza", to bi nas moglo odvesti i decenijama unazad. A, "organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost" je ante portas. Zato, ako je već neminovno da dobijemo organ ovog neverovatno neobičnog naziva, bez obzira što nije jasno ni šta bi mu bio delokrug, ni kakva bi mu bila ovlašćenja, morali bi učiniti nespornim bar to da u njegov eventualni sastav mogu ući samo ljudi iz sveta medija, iz struke, a ne politike.
Mnogo je nejasnoća i bilo bi dobro da one, bar tamo gde je moguće, što pre budu otklonjene. Do tada, količina nepreciznosti i dilema, neprimerena i aktu daleko manjeg pravnog značaja, svakako će predstavljati više nego solidnu osnovu za kritike sa brojnih, različitih aspekata.
Konačno, kakve god kritike Ustavni zakon zaslužuje, zbog onog čim se bavio i načina na koji je to činio, možda još veće kritike zaslužuje zbog stvari kojima se uopšte nije bavio. Primer za to je pitanje zaštite podataka o ličnosti. Novi Ustav zajamčio je zaštitu podataka o ličnosti, ali apstraktna ustavna garancija nije, ni na kakav način, operacionalizovana Ustavnim zakonom. A, u poslednjem izveštaju Evropske komisije konstatuje se da je u Srbiji postojanje pravila o zaštiti podataka o ličnosti čisto teorijsko, da primena tih pravila nije obezbeđena, te da to ostaje razlog za zabrinutost. Očigledno tačno, ali, naravno, ne za njihovu, već za našu zabrinutost. Autor je poverenik za informacije

05-12-2006

...................................................................................................................................

"VOJNA TAJNA" POSTALA JAVNA
Izvor: Danas

Odlukom Krivičnog vanraspravnog veća Vojnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu

"Vojna tajna" postala javna

Beograd - Krivično vanraspravno veće Vojnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu odlučilo je da se privremeno oduzeti primerci knjige Vojna tajna I i Vojna tajna II vrate okrivljenom Vladanu Vlajkoviću, kao autoru knjige i Helsinškom odboru za ljudska prava, kao izdavaču. Ovom odlukom autoru i izdavaču biće vraćena ukupno 682 primerka navedenih knjiga, saopštio je juče Okružni sud.
Primerci knjiga privremeno su oduzeti tokom istražnog postupka, na osnovu naredbe istražnog sudije Vojnog suda. Krivično vanraspravno veće je, kako se navodi u saopštenju, "našlo da je iscrpljena svrha privremenog oduzimanja predmeta u smislu eventualnog obezbeđenja dokaza u krivičnom postupku i sprečavanja nastavka vršenja krivičnih dela", te da se vraćanjem privremeno oduzetih knjiga autoru i izdavaču "ne može ometati dalji tok postupka, niti bi mogle nastati bilo kakve posledice po bezbednost zemlje, s obzirom na to da su izmenjene društveno - istorijske okolnosti, kao i činjenicu da je sadržaj navedenih knjiga dostupan široj javnosti kroz različite vidove sredstava javnog informisanja i internet sajtove".
Autor Vladan Vlajković podseća da je knjiga oduzeta u vreme atentata na Zorana Đinđića i najavljuje drugo, dopunjeno izdanje.
- Srećan sam i zahvaljujem povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću, Siniši Važiću, predsedniku Okružnog suda i medijima koji su sve vreme pratili odiseju moje knjige, Televiziji B92 i dnevniku Danas. Nadam se da je ovo znak da Srbija ide ka reformi nekih sistema - kaže za Danas Vladan Vlajković. B. T.

04-12-2006

...................................................................................................................................

UTICAJ DRŽAVE DA BUDE OGRANIČEN
Izvor: Glas javnosti

Viržini Žuan: U Srbiji se moraju poštovati zakoni iz oblasti medija

Uticaj države da bude ograničen!

BEOGRAD - Srbija ima izuzetne profesionalce u oblasti medija, ali, da bi se našla "rame uz rame" sa ostalim evropskim zemljama, neophodno je da se u potpunosti poštuju svi zakoni, izjavila je Viržini Žuan, šef Odeljenja za medije Misije Oebsa u Beogradu.

U intervjuu agenciji Beta, na kraju svog trogodišnjeg mandata, Žuanova je rekla da profesionalci jesu odlična prilika za zemlju, ali da to nije dovoljno kako bi se stanje u medijima popravilo.

Buduće izmene i usvajanje novih akata moraju se obaviti na transparentan način i uz konsultacije stručne javnosti. Ona je naglasila da država mora imati pozitivnu ulogu prema medijima kada se uspostavlja zakonski okvir u kojem mediji mogu da funkcionišu na slobodan i profesionalan način, ali da onog trenutka kada se to dogodi, kada su jasne sve obaveze i garancije, i kada se one poštuju, bilo kakav uticaj države treba da bude ograničen. Prema njenim rečima, Misija Oebsa je uspostavila vrlo dobru saradnju sa ministrom za kulturu i medije Draganom Kojadinovićem na početku njegovog mandata 2004. godine.

Komentarišući transformaciju RTS-a u javni servis građana, Žuanova je kazala da niko ne može očekivati da se taj proces u potpunosti završi za nekoliko meseci jer RTS ima puno obaveza prema svim segmentima društva koje mora da ispuni. Prema njenim rečima, unutar RTS-a se sada sprovodi veliki posao na uspostavljanju nove strukture posle čega će doći do promene programskog sadržaja, a sam proces transformacije trajaće duže vreme kako bi ta televizija opravdala činjenicu da je javni servis.

Žuanova je naglasila i da će privatizacija štampanih i elektronskih medija u vlasništvu lokalnih vlasti, koja je u toku, uticati na sređivanje situacije na medijskoj sceni u Srbiji.

Komentarišući saradnju sa Republičkom radiodifuznom agencijom, Žuanova je rekla da je ona u početku bila uspešna. Neslaganja su počela posle raspisivanja konkursa, mi smo imali neke primedbe koje smo i tada iznosili javno, navela je Žuanova i podsetila da su zabrinutost zbog podele dozvola tada izrazila i profesionalna udruženja novinara, emitera, kao i druge međunarodne organizacije.

U julu 2006, prema njenim rečima, Oebs se protivio načinu na koji su donete izmene i dopune Zakona o radiodifuziji, smatrajući da je trebalo odvojiti vreme za javnu raspravu sa svim zainteresovanim stranama i međunarodnim institucijama, ali da je, umesto toga, rasprava izostala, a izmene i dopune su se našli na glasanju po hitnom postupku.

DOBAR ZAKON O DOSTUPNOSTI INFORMACIJA

Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja veoma je dobar i ima napretka u njegovoj implementaciji, ocenila je Viržini Žuan, šef Odeljenja za medije Misije Oebsa. Ona je u intervjuu agenciji Beta rekla da primena tog zakona predstavlja izazov jer je pristup dokumentima koja su u posedu državnih organa i javnih službi nešto potpuno novo u Srbiji. Da ima napretka u njegovoj primeni pokazuje i činjenica da Kancelarija poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića uspešno rešava oko dve trećine pristiglih žalbi.

01-12-2006

...................................................................................................................................

"JUBILEJ" DOSIJEA
Izvor: Blic

„JUBILEJ" DOSIJEA

Rodoljub Šabić poverenik za informacije

Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila je na svom 23. zasedanju Rezoluciju o merama za razgradnju nasleđa bivših komunističkih totalitarnih sistema. Tačka 9 ovog, za prodor slobode pristupa informacijama u „zabranjenu zonu", izuzetno važnog dokumenta glasi: „Parlamentarna skupština pozdravlja stavljanje dosijea tajnih službi na uvid javnosti u nekim bivšim komunističkim zemljama. Ona poziva sve zemlje da zainteresovanima, na njihov zahtev, omoguće uvid u dosijea koja su o njima vodile nekadašnje tajne službe."

Gotovo sve nekadašnje socijalističke države sledile su ovaj apel Saveta Evrope.Naša zemlja, nažalost, nije. Ove godine navršila se decenija od usvajanja nevedene Rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. I šest godina od pada autoritarnog režima kod nas. I tri godine od prijema naše zemlje u Savet Evrope. U svakom slučaju, mnogo vremena. Svaki od ovih „jubileja" upozorava na to da je krajnje vreme da, donošenjem zakona o otvaranju dosijea tajnih službi, učinimo nešto izuzetno važno i za međunarodni ugled naše zemlje i za njenu dalju demokratsku tranziciju.

29-11-2006

...................................................................................................................................

POBUDE NA MALA VRATA
Izvor: Politika

Ustavni zakon i „pravo na obaveštenost”
Pobude na mala vrata
Da li se Ustavnim zakonom menja ranije iskazana volja zakonodavca da se funkciji poverenika za informacije obezbedi stalnost mandata?

Antikorupcijske propise nije lako ni napisati ni doneti, a još teže je obezbediti njihovu primenu. Zbog toga prvo što pada na pamet kad neka antikorupcijska institucija ili zakon profunkcioniše, a pojave se pretnje da će se izmenom propisa podriti taj proces - jeste da se iza predložene izmene krije loša namera. Druga stvar koja često pada u oči jeste odsustvo smislenih obrazloženja potrebe za novim rešenjima. Nešto slično kao u aforizmu besmrtnog Viba: „koliko me rastuži poskupljenje, toliko me zasmeje objašnjenje”. Ustav i Ustavni zakon su pak ozbiljne stvari i ne bi trebalo da bude nedoumica ni o tome šta se njima htelo, a još manje šta u njima piše. Ipak, takve dileme postoje.

Aktuelni saziv Narodne skupštine je, naime, Ustavnim zakonom naložio sledećem novoizabranom parlamentu da u toku prvog zasedanja, između ostalog, „uskladi sa Ustavom zakone kojima se uređuju ostvarivanje prava građana na obaveštenost”, i „izabere organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost”. U Ustavnom zakonu se tako, pored organa koji su ustavne kategorije, našao i jedan koji je opisno određen. Da bi budući zakonodavac postupio po ovoj normi moraće prethodno da odgovori na nekoliko pitanja.

Najpre, šta je „pravo na obaveštenost”? Ustav je u istom članu (51) regulisao dve potpuno različite stvari. S jedne strane, svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja, a sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju. S druge strane, svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom. Naspram prvog prava stoji obaveza medija, naspram drugog, obaveza državnih organa.

Ovako postavljena obaveza medija nije, međutim, regulisana važećim propisima. Naprotiv, Zakon o javnom informisanju govori o slobodi, a ne obavezi medija da objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna. Naspram drugog prava („pristup podacima”) stoji obaveza državnih organa koja je već solidno uređena Zakonom o slobodnom pristupu informacijama.

Drugo pitanje koje se nameće je da li „organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost” već postoji? Budući da nova ustavna obaveza medija nije važećim zakonima kao takva određena - ne postoji ni organ koji prati njeno poštovanje, mada u izvesnoj meri to čini RRA kada vrši nadzor nad radom emitera. S druge strane, poverenik za informacije od javnog značaja, između ostalog, prati ostvarivanje prava na pristup informacijama.

Treće, da li Ustavni zakon nalaže usaglašavanje jednog ili više zakona? S obzirom na to da ima više zakona koji regulišu ustavno pravo na obaveštenost, proizlazi da više postojećih zakona treba dopuniti novim odredbama. Dok bi u Zakonu o javnom informisanju došlo do bitnih dopuna (unošenje obaveza medija), u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama opravdane izmene radi usaglašavanja sa Ustavom mogle bi biti isključivo jezičke prirode (npr. korišćenje izraza podaci umesto

Četvrto, da li Ustavni zakon nalaže izbor jednog ili više organa i kojih? Ustavni zakon nedvosmisleno koristi jedninu kada govori o „organu koji prati ostvarivanje prava građana na obaveštenost”. Međutim, koji je to organ?

Kao što smo videli, trenutno ne postoji organ koji prati ostvarivanje jednog dela tog prava (čl. 51. st. 1 Ustava), pa je najlogičnije tumačiti da je zakonodavac imao volju da se takav organ ustanovi (zakonom). Dakle, to bi bio organ nadležan da prati da li mediji istinito, potpuno i blagovremeno obaveštavaju građane o pitanjima od opšteg interesa. Taj organ bi birala Narodna skupština, a ko bi ga činio, kako bi se zvao i kakva bi ovlašćenja imao regulisalo bi se zakonom. Najlogičnije bi bilo da to bude, na zakonski nivo podignuto telo za praćenje poštovanja standarda novinarske profesije i da, shodno tome, članove predlažu novinarska udruženja, medijske asocijacije i sl. Na taj način, novi saziv skupštine bi ispunio svoju obavezu i ne bi bilo razloga da vrši ponovni izbor poverenika za informacije od javnog značaja.

Postoji, međutim, bojazan da bi budući saziv Narodne skupštine mogao da svoju obavezu razume tako da izmenama zakona treba stvoriti potpuno novi organ koji bi pratio ostvarivanje oba pomenuta ustavna prava, pri čemu je gotovo jedina zajednička nit ta dva prava činjenica da su se usled nemara ustavotvoraca našla u jednom članu najvišeg pravnog akta. Takav zamišljeni organ trebalo bi da bude kompetentan za praćenje ostvarivanja standarda jedne profesije (novinarske) i praćenje poštovanja procedura u državnim organima. Ovo je moguće učiniti, ali to bi bilo jednako logično i opravdano kao kada bi zajedno u jednom organu bili, na primer, Uprava za javne nabavke i sud časti Inženjerske komore.

Treća varijanta je da se narodni poslanici opredele da Ustavni zakon tumače kao da njegova odredba postavlja obavezu novom skupštinskom sazivu da izabere poverenika za informacije od javnog značaja. Ova opcija, za koju mnogi sumnjaju da je bila skriveni politički cilj norme Ustavnog zakona, predstavljala bi nasilje nad pravom iz sledećih razloga: a) pretpostavka za izbor novog poverenika je razrešenje postojećeg, a za tako nešto nisu utvrđeni na zakonu zasnovani razlozi; b) bio bi načinjen ničim opravdan presedan u smislu razrešenja i ponovnog izbora nosioca samo jedne od funkcija koje nisu izričito pomenute u Ustavu (takav izbor nije predviđen npr. za Savet RRA, Komisiju za hartije od vrednosti i dr.); v) tako bi bila izneverena ranije iskazana volja zakonodavca da se funkciji po